Prestanite da lažete sebe, telefon vas čini depresivnim

Žao mi je što moram da kažem, ne ide nam baš najbolje. Verovatno to već osećate u svojoj opštoj slabosti, ali evo nekih podataka koji će ili potvrditi vaše stanje ili učiniti da se osećate još gore. U jednoj 50-godišnjoj anketi o zadovoljstvu, procenat Amerikanaca koji su izjavili da se osećaju srećni svojim životom upravo je dostigao rekordno nizak nivo. Čini se da su tinejdžeri među najgorima: prema nedavnom istraživanju CDC-a, tri od pet tinejdžerki i jedan i po od pet tinejdžera prijavili su prezistentnu tugu u 2021. Takvi upečatljivi podaci izazvali su mnogo spekulacija, a jedna uobičajena teorija je da su mladi ljudi depresivni zato što su previše na svojim telefonima.

Trebalo bi da bude očigledno da ne postoji jedno jasno, kohezivno objašnjenje za našu zajedničku depresiju. Ekonomska nesigurnost, nejednakost, strah od klimatskih promena, seksualnog nasilja i pandemije – bukvalno, izaberite bilo šta u vestima u poslednje tri godine – sve je doprinelo po malo, i to varira od osobe do osobe. Postoji na desetine validnih razloga da osećate da ste u kanalu, koji nemaju nikakve veze sa telefonima, i imamo pravo da budemo uznemireni zbog njih. Ali takođe je sasvim u redu biti ljut zbog činjenice da je postalo norma da svoje slobodno vreme posvećujete skoro isključivo ekranu 15 sa 5 cm koji je zauzdao vaš dopamin tako da ste kao mali pacov obučen da pritisne polugu za hranu.

Telefon vas čini depresivnim. To nije vaša krivica; nema razloga da se branite. Ali samo zato što to nije jedini uzrok ne znači da nije stvaran. Nije me briga da li zvučim kao matori bumer. Tvoj telefon te ne čini srećnim.

Provodimo više vremena sami nego ikad, što je statistika koja je u korelaciji sa povećanom stopom usamljenosti i rastućom sveprisutnošću pametnih telefona. Naivno je ne postavljati pitanje da li postoji neka uzročno-posledična veza između toga da smo sami, da se osećamo usamljeno i da sve više provodimo vreme na našim telefonima. Zavaravamo se tako što se ponašamo kao da se ništa ne dešava. Svi znamo da posvećujemo previše sati telefonima i ne osećamo se dobro zbog toga. Amerikanci u proseku provode 4,8 sati dnevno na svojim telefonima, a tinejdžeri provode i do 8,2 sata. U međuvremenu, ankete među ljudima od 13 do 39 godina pokazuju da je prekomerna zavisnost/zavisnost od tehnologije na drugom mestu među percipiranim najvećim problemima demografije.

Svaka stara kritika – da su ljudi na mreži najgora verzija njih samih, da internet rađa narcizam, da je Instagram plitak, da su naši telefoni beskorisni gubitak vremena – ne samo da je sadržala nešto istine, već je postala opravdanija. Društveni mediji danas nisu isti kao pre deceniju, kada su primarne kritike bile oko selfija Kim Kardašijan ili učestalosti slika hrane na Instagramu. To je zaista beskrajan izvor jeftine, neispunjavajuće zabave osmišljene strateški tako da što duže zadrži pogled. Može biti beskonačan izvor ljubomore, poređenja i nemogućih standarda, izlažući nas preteranom bogatstvu i izmenjenoj lepoti sa očekivanjem da se treba držati istog standarda. Na mnogo načina, naša percepcija apsolutno užasnog stanja stvari (koja je, opet, često tačna) je u potpunosti diktirana stavovima koje vidimo na mreži. Internet je možda najružnije sočivo kroz koje možemo da vidimo svet. Čak i ako telefoni nisu direktan uzrok naše nesreće, apsurdno je gledati na stvarnost našeg korišćenja telefona i misliti da to pomaže.

Ali šta da radimo, da odemo u šumu? Kao što su drugi ispravno istakli, treći prostori – lokacije izvan kuće i posla/škole gde se može slobodno živeti – su sve gori. Malo je mogućnosti za socijalizaciju u stvarnom svetu, posebno u svetlu COVID-19 koji nas je sve gurnuou zatvorene prostore 2020. Prepuštanje druženju preko naših telefona, u najmanju ruku, neće pomoći u izgradnji novih prostora i zajednica za angažovanje u društvenim životu.

Hajde da nazovemo naš instinkt da stojimo iza naše hronične upotrebe telefona bez okolišenja pravim imenom: štaka. Ponašamo se kao da telefoni nisu deo problema jer ne možemo zamisliti da naši dani izgledaju drugačije, da naši hobiji i interakcije koriste bilo koji drugi medi. Ali to što nismo krivi što postoji milion stvari zbog kojih treba da budemo depresivni i što sve više provodimo živote na telefonima ne znači da moramo da sednemo i nastavimo da skrolujemo. Za Boga miloga, hajde da imamo malu slobodne volje. Kao kad biramo da sami sebe kaznimo. Potrebna je određena disciplina, da, ali postavljanje određenih vremenskih ograničenja za aplikacije, odabir da koristite telefon samo između određenih sati i isključivanje obaveštenja su opipljivi načini da promenimo naš odnos sa tehnologijom da barem pokušamo da ne budemo tako jadni. U najmanju ruku, budimo dovoljno iskreni da se zajebavamo o tome. I možda, da, trebalo bi da razmislimo o tome da odemo malo u šumu.